Vazduh beogradskog proleća 2020. godine mirisao je na dezinfekciona sredstva i neizvesnost, a ne na procvetale lipe i obećanje novih muzičkih avantura. Grad, koji je decenijama disao u ritmu gitarskih rifova sa Kalemegdana, džeza iz Kolarčeve zadužbine, i elektronskih bitova iz zagušljivih klubova Savamale, iznenada je utihnuo. Ne, nije to bila tišina kakvu donosi sneg ili nedeljno popodne; bila je to teška, opipljiva tišina, ispunjena strepnjom, prekinuta samo sirenama Hitne pomoći i povremenim, potmulim zveketom praznih flaša iz kontejnera. Beograd, epicentar regionalne kulture i muzike, našao se u neviđenom limbu, suspendovan između onoga što je planirano i onoga što je, činilo se, postajalo nemoguće. Kao stari muzički kritičar, neko ko je bezbroj puta stajao uz binu, osetio vibracije razglasa u grudima i upijao kolektivnu energiju hiljada ljudi, posmatrao sam tu paralizu sa dubokom, gotovo fizičkom nelagodom. Bio je to osećaj kao da je neko iznenada isključio struju u gigantskom analognom miks pultu, ostavivši nas u gluvom mraku.
Prolećni scenariji: Šapat nade pre oluje
Svako proleće u Beogradu nosi sa sobom neku vrstu renesanse. Klubovi, koji su tokom zime radili punom parom, počinju da prave planove za letnje bašte, a otvoreni prostori poput Barutane, Botaničke bašte i, naravno, Ušća i Kalemegdana, postaju epicentri muzičkih zbivanja. Mart i april 2020. nisu bili izuzetak u smislu planova. Organizatori su već uveliko radili, telefoni su zvonili, mejlovi su leteli. Bili su to dani kada se pravila logistika za "Beer Fest", kada se dogovarala podrška za "Exit" (koliko god on bio u Novom Sadu, Beograd je uvek logistička baza i polazna tačka za hiljade fanova), kada su se zakazivali manji koncerti u Domu omladine, SKC-u, pa čak i privatnim galerijama koje su povremeno otvarale vrata za intimne svirke kantautora.
Sećam se razgovora sa Markom, prijateljem koji radi u produkciji zvuka. Već u februaru, dok je svet još sa podsmehom gledao na "virus iz Vuhana", on je bio u punom zamahu. "Spremamo se za leto, stari", rekao mi je preko telefona, sa onim uobičajenim entuzijazmom koji prethodi sezoni znoja, prašine i decibela. "Razmišljamo o novim setovima ozvučenja za Ušće, možda čak i o nekim eksperimentalnim LED ekranima za Barutanu. Imamo nekoliko sjajnih demo bendova koje želimo da poguramo, znaš, one nove klince što sviraju post-punk sa primesama beogradskog bluza, nešto kao rani 'Disciplina Kičme' sa primesama 'Eyesburna'." Pričali smo o potencijalnim headlinerima, o logistici postavljanja bina na Tašmajdanu, o angažovanju stotina ljudi – od tehničara za svetlo i zvuk, preko redara i prodavaca, do samih muzičara. Ceo jedan ekosistem, koji je Beograd negovao decenijama, bio je u punoj pogonskoj spremi.
Radio-televizija Srbije, kao javni servis i stub kulturnog programa, takođe je imala ambiciozne prolećne planove. Emisije poput "Bunta", koja se posvetila promociji novih muzičkih talenata, spremala je seriju reportaža sa proba, intervjua sa mladim bendovima i najava predstojećih koncerata. Njihovi planovi su uključivali i prenose sa nekoliko manjih festivala koji su trebalo da otvore sezonu, kao i snimanje akustičnih sesija u studiju. Razgovarao sam sa njihovim urednicima, koji su bili oduševljeni novim talasom beogradske klupske scene. "Imamo dva ili tri benda koja su stvarno 'next big thing'", rekao mi je jedan od producenata "Bunta", "planiramo da im damo značajan prostor, možda čak i mini-dokumentarac o njihovom usponu. RTS je tu da podrži, da zabeleži, da bude ogledalo scene."
"Proleće je uvek bilo vreme buđenja, ne samo prirode, već i umetnosti. Beograd je grad koji nikad ne spava, a tek će da pokaže šta ima. Planiramo nikad jaču sezonu, sa akcentom na domaće snage i, naravno, naše tradicionalne festivale." — Izjava neimenovanog organizatora u februaru 2020. (rekonstrukcija)
Međutim, već krajem februara, a pogotovo početkom marta, ton se promenio. Prvo su to bili šapati, onda vesti sa dalekih meridijana, a onda i prve, stidljive najave otkazivanja manjih događaja. Sećam se da je jedna manja svirka u "Elektropioniru", benda "Kralj Čačka", koja je trebalo da bude intimna, akustična sesija, pomerena uz obrazloženje "zdravstvenih mera predostrožnosti". Tada se to činilo kao preterana reakcija. Niko nije mogao ni da nasluti razmere onoga što dolazi. Beograd, naviknut na krizne situacije, u početku je reagovao sa dozom ironije i cinizma, ali se ubrzo shvatilo da ovo nije obična kriza. Ovo je bilo nešto drugo, nešto što je gađalo u srce društvene interakcije, a samim tim i u samu suštinu muzike i kulture.
Kasnija obaveštenja: Tišina koja je odjekivala
Kako su dani prolazili, a broj zaraženih rastao, šapati su se pretvorili u zvanična saopštenja. Jedno po jedno, kao domine, padale su najave o otkazivanju. Prvo su to bili manji klupski koncerti, pa pozorišne predstave, filmske premijere, pa onda i veći festivali. Udarni talas došao je sa saopštenjem o otkazivanju Beogradskog festivala piva, popularnog "Beer Festa". To nije bila samo vest o otkazivanju muzičkog događaja; to je bio simbol, grom iz vedra neba koji je potvrdio da smo u nečemu mnogo većem i neizvesnijem. Beer Fest, koji svake godine okuplja stotine hiljada ljudi na Ušću, koji je postao neizostavni deo beogradskog leta, magnet za turiste i lokalce, bio je ugašen. Nema bina, nema razglasa, nema štandova sa pivom, nema one prepoznatljive buke i vreve koja se širi kilometrima.
"Sa velikim žaljenjem vas obaveštavamo da je ovogodišnji Beer Fest, planiran za avgust, otkazan zbog trenutne epidemiološke situacije. Zdravlje i bezbednost posetilaca, izvođača i osoblja su nam na prvom mestu. Nadamo se da ćemo se videti sledeće godine." — Zvanično saopštenje organizatora Beer Festa, proleće 2020. (rekonstrukcija)
Ova vest nije pogodila samo muzičare i publiku. Pogodila je hiljade ljudi koji su živeli od festivala: tehničare za zvuk i svetlo, koji su godinama brusili zanat postavljajući gigantske konstrukcije i podešavajući miks pultove; radnike obezbeđenja; prodavce hrane i pića; transportne firme; hotele i hostele. Ceo jedan lanac poslovanja je prekinut, ostavljajući za sobom pustoš. Sećam se da sam razgovarao sa Markom, onim tonskim tehničarem. Bio je slomljen. "Godine rada, stari, godine ulaganja u opremu, u ljude... I onda ti neko kaže 'nema'. Kao da je neko presekao žice na sredini bine. Nema ni 'tonsku probu', ni 'čekiraj mikrofon'. Ništa." Tišina je bila zaglušujuća.
RTS je, naravno, morao da prilagodi svoje planove. Umesto reportaža sa živih svirki, "Bunt" je počeo da emituje arhivske snimke, intervjue sa bendovima koji su pričali o otkazanim turnejama, i diskusije o budućnosti muzičke industrije u doba pandemije. Bio je to nadrealan preokret. Emisija posvećena novoj muzici, odjednom je bila primorana da se okrene prošlosti i neizvesnoj budućnosti. Pokušalo se i sa onlajn koncertima, strimovanjem iz praznih studija ili iz domova muzičara. Imao sam priliku da prisustvujem (virtuelno, naravno) nekim od tih pokušaja. Gledao sam sjajne beogradske bendove kako sviraju iz svojih dnevnih soba, sa improvizovanim ozvučenjem, bez interakcije sa publikom. Bilo je dirljivo, iskreno, ali neuporedivo sa živim iskustvom. Nema onog mirisa znoja i piva, onog kolektivnog transa, vibracije basa koja prolazi kroz stomak. Nema onog pogleda između muzičara i publike, onog prećutnog dogovora da smo svi tu, zajedno, u istom trenutku, proživljavajući istu katarzu. Onlajn koncerti su bili kao surogat, kao kafa bez kofeina – možda sličan ukus, ali bez onog neophodnog udarca.
Te kasne prolećne i rane letnje najave otkazivanja nisu bile samo birokratske odluke. One su bile ogledalo duboke kulturne i društvene traume. Beograd, grad koji je uvek nalazio način da se izvuče iz kriza kroz muziku, umetnost i humor, sada je bio suočen sa neprijateljem koji je napadao samu srž njegove vitalnosti: okupljanje, dodir, deljenje iskustva. Ulice su bile prazne, kafići zatvoreni, a iz zvučnika se nije čuo žamor, već samo eho sopstvenih misli.
Arhivski TV specijali: Uteha u sećanju
Kada su vrata budućnosti bila zatvorena, a sadašnjost bolna i neizvesna, prirodno je da se pogled okrenuo ka prošlosti. I tu je RTS, sa svojim bogatim arhivskim fondom, odigrao ključnu ulogu. U nedostatku novih kulturnih događaja za prenos, javni servis je počeo da emituje seriju arhivskih muzičkih specijala, pružajući publici ne samo utehu i nostalgiju, već i podsećanje na neprocenjivo kulturno nasleđe.
Iz prašnjavih traka i digitalizovanih mastera, izronili su snimci koncerata koji su obeležili generacije. Gledali smo EKV kako razaraju binu u Domu omladine, sa Milanom Mladenovićem u zenitu, njegovim glasom koji para vazduh i stvara magiju. Ponovo smo putovali kroz vreme do koncerta "Partibrejkersa" na Kalemegdanu, sa Canetom koji pršti od energije, a publika u ekstazi. Slušali smo "Disciplinu Kičme" i Koleta, koji je svojim jedinstvenim, minimalističkim zvukom definisao beogradski novi talas. Tu su bili i snimci legendarnih nastupa "Azre", "Idola", "Šarla Akrobate", pa čak i legendarnih "Bijelog Dugmeta" sa Ušća, pre nego što su postali megazvezde.
Ovi arhivski specijali nisu bili samo puko popunjavanje programa. Za mnoge Beograđane, bili su to prozori u neko bolje, slobodnije vreme. Sećam se večeri kada je RTS emitovao koncert "Haustora" iz osamdesetih. Sedeo sam ispred televizora, sa porodicom, i nismo mogli da verujemo koliko su ti snimci bili živi. Darko Rundek, mlad i nezaustavljiv, sa svojom harizmom koja je prelazila i preko ekrana. Tehnički kvalitet snimaka, iako ograničen tadašnjom tehnologijom, bio je iznenađujuće dobar, posebno zvuk. Čuli su se svi detalji, od udarca bubnja do suptilnih melodija saksofona.
Emisija "Bunt" se takođe uključila u ovaj trend, emitujući "Bunt retrospektive" – najbolje momente iz prošlih sezona, intervjue sa muzičarima koji su sada već etablirani, ali su nekada bili nepoznati bendovi koji su tražili svoju šansu. Bilo je fascinantno videti kako su se neki od tih bendova razvili, a kako su neki nestali u tišini. Kroz te reprize, "Bunt" je ne samo podsetio na svoje pionirske dane, već je i naglasio kontinuitet beogradske muzičke scene, čak i kada je ona bila primorana na pauzu.
"U trenucima kada je svet stao, muzika iz naše arhive postala je vremeplov. Nije to samo nostalgija; to je podsećanje na snagu umetnosti, na to da su se kroz istoriju uvek pevale pesme, čak i u najtežim vremenima. Naša dužnost je bila da te pesme oživimo." — Urednik RTS-ovog muzičkog programa, jesen 2020. (rekonstrukcija)
Ovi arhivski specijali su stvorili neku vrstu virtuelne zajednice. Ljudi su komentarisali na društvenim mrežama, delili sećanja, prepričavali gde su bili kada su ti koncerti održani. Odjednom, dnevne sobe su postale improvizovane koncertne dvorane, a porodice su se okupljale da gledaju i slušaju, prenoseći generacijama priče o beogradskom rokenrolu. Bilo je to gorko-slatko iskustvo. S jedne strane, pružalo je utehu i podsećanje na to ko smo i šta smo. S druge strane, pojačavalo je čežnju za živom interakcijom, za kolektivnim iskustvom koje samo koncert može da pruži.
- godina je bila godina neizvesnosti, godina tišine na ulicama i praznih bina. Ali bila je i godina kada smo se, kroz arhivske snimke, podsetili na neuništivu snagu muzike i kulture. Podsetili smo se da Beograd nije samo grad; on je duh, on je vibracija, on je pesma koja nikada ne umire, čak i kada je primorana da se privremeno povuče u tišinu. Ta tišina, međutim, nije bila apsolutna. U pozadini, u dubini duše, u sećanju svakog Beograđanina, uvek je odjekivao bas, uvek je svirala gitara, uvek je pevao glas, čekajući dan kada će ponovo zagrmeti sa bine i ponovo ujediniti grad u ritmu života. I kao stari kritičar, znao sam da će taj dan doći. Morao je. Beograd ne zna da bude tih dugo.
