Kad je onomad Ted Tarner, vlasnik CNN-a, usred letnje "krize informacija" kupio nekakav stari hotel i dao ga zapaliti kako bi njegova televizija imala udarnu vest o katastrofalnom požaru, mnogo se govorilo o kraju događaja, o pretećoj opasnosti da se stvari postave naglavačke: da mediji, umesto predstavljača (presenters) prerastu u proizvođače (manufactures) istorije. Iako je ovde malo ko - od političara sigurno niko - bio upoznat sa Tarnerovom ujdurmom, ona se nekako najbolje primila u Srbiji. Od tada naovamo, simbolična paljevina hotela svih vrsta, postaje konstanta srpske politike. S tim što se u našem slučaju "hoteli" ne pale, da bi se napravila vest, nego da bi se prikrila prava vest o nesposobnosti političkih elita i njihovoj sklonosti da zgarišta hotela pretvaraju u profit.

Zoran Panović, koji nekako u to doba kreće u svoju novinarsku avanturu, po svemu sudeći je čitao puno toga iz teorija tehnologija i informacija. Njegova pojava na našoj polumrtvoj javnoj sceni predstavljala je toliko osveženje; odmah je toliko snažno (a nenametljivo) štrčao ne samo iznad proseka nego i iznad fiktivnih visina etabliranih "veličina" koje svoju rent-a-pismenost rado iznajmljuju svakom režimu, da ga jednostavno nije bilo moguće skrajnuti, ukloniti i marginalizovati. A činjeni su mnogi takvi pokušaji. Gde god da ga staviš - u kulturnu rubriku, recimo - on briljira. Ne znam da li su ga slali na pijace, nije ni važno; i tamo bi bio u stanju da napravi duhovitu, a lucidnu analizu, pri tom uredno obavljajući zadati posao.

Panović je kao malo ko svestan kompleksnosti naših nerešivih problema. On zna da ovde pisanje o politici podrazumeva pisanje o kulturi, parapsihologiji, psihopatologiji. Ali isto tako zna da tom rudarskom poslu mora pristupiti zaštićen velikom dozom zdravog humora. Neopisiva zbrka ovdašnjeg javnog života dobija kakav-takav smisao isključivo posmatrana sa svoje smešne strane. Kao odmeren i odgovoran čovek, Zoran Panović, jedan od retkih preostalih autora sa duhom, nikad to neće eksplicitno napisati, ali iz konteksta njegovih napisa postaje kristalno jasno da je tragičnost naše realnosti usko povezana sa činjenicom da je ta realnost dospela u ruke netalentovanih klovnova, pajaca i šarlatana.

Iako smo iz istog grada, slučaj je udesio da Panovića prvo čitam, tek potom da ga upoznam. Njegovi tekstovi su odmah prikovali moju pažnju. U ambijentu grandioznog praznoslovlja, sistemskog ponižavanja jezika i smisla, oni su ostavljali gotovo nerealan utisak. Ponovo ističem njihovu rafinisanu duhovitost, pravu retkost u jednom okruženju gde je "ozbiljnost" imperativ. Ta "ozbiljnost" je, naravno, samo jedan od onih CNN-ovih hotela. Svi znaju, ali se prave ludi, da se tu ne radi o ozbiljnim nego o dosadnim, priglupim i pokvarenim ljudima. Za razliku od ćutljive većine, Zoran Panović je pronašao pogodno mesto u jednom kamenolomu, iskopao rupu i rupi poverio da naši carevi imaju svinjske uši. Sve to decentno, ali gromoglasno odjekuje iz rupe.

Dakle...

Zoki, promeni okvir i nastavi da pucaš.

Svetislav Basara

Uverio sam se na raftingu Tarom da Zoran Panović ne zna da vesla po brzim vodama, to kod njega liči na zalivanje posade koja sedi suprotno od pravca veslanja. Loša osobina za skipera. Dobra za novinara. U brzacima srbijanskog žurnalizma, mnogo je onih koji znaju da veslaju, što ima pogubne efekte za pokojnu profesiju, ali im zato teže ide čitanje i pisanje, nebitna stvar za veslače. Opredeljen da piše za one koji znaju da čitaju, Panović je iskočio iz čamca i ostavio u njemu ispolivanu posadu da sisa veslo. Pliva sam. Born in the UE, springstinovac, kad piše o Miletu Kitiću, kitićevac, kad piše o Springstinu, diler deviza kad piše o ekonomiji, ekonomista kad piše o dilovanju, đinđićevac a šešeljevac, svetski a... - ali da mu ne reklamiram čarobni napitak - dakle - nesvrstan(i) a belog obraza - dovoljno rečit za opis prekida programa zbog tehničkih smetnji, zna da u po noći nabroji sve najveće hitove Nedeljka Bilkića, mada i Stonsa, Panović, Ero s ovoga sveta, novinarstvo i globus oko sebe ne shvata kao sahranu, već kao šansu da misliš, ergo sum. Dok svi mi ukopavamo, on raskopava, škilji u manihejsku stvarnost s ercovskom lucidnošću. Bio bi vodeći kolumnista Njujork tajmsa da živi u Americi. Kupite mu kartu za Menhetn. Ovde je andergraund. Bolje je stajati zagrljen s Panovićem na dnu, nego s tiražnim tiranosaurusima na vrhu. Blagost i činjenice u rukavu su njegov vetar u leđa. Kad ne vesla. Zvezda potkrovlja i suterena, beži od mejnstrima o kome piše - on prodaje one novine koje ne veruju u tiraž kao skalu za vrednovanje vrhovne istine, rafalnom paljbom načinje kamenolom, dovoljno vešto da mu se stena ne sruši na glavu i da kao pijani miner ne ostane bez glave. Redak kolumnista koji ume da napiše vest, redak novinar koji ume da napiše kolumnu, Panović je nada da srpsko novinarstvo neće završiti u podeli na Tirnaniće i Tijaniće, frustrirane i nedovršene, lude i brze, potapšane po ramenu i udarene po glavi. Ima tu mesta i za Panoviće.

Dobro je da nije objavio knjigu. Mrzim novinare koji objavljuju knjige. Dakle, j... se, majstore.

Dragoljub Petrović